Dnevnik mame Lucije, 3. deo: Uvođenje čvrste hrane

Prvo previjanje bebe, prvo kupanje, prva vožnja autom i u kolicima, prvi put u nosiljci. Ima dosta ovih prvih stvari u prvom mesecu bebe, koje se vrlo brzo ređaju i jedva čekate da sve dođe na red. A zatim je tu uvođenje čvrste hrane. Još patronažna sestra obično pomene da može da dođe u posetu kada budeš smatrao da je vreme za početak uvođenja čvrste hrane i to je između 4. i 6. meseca. Neki počnu pre, a drugi kasnije. Mi spadamo u ove poslednje. U principu. 

Tako je bilo sa prva dva deteta. Sećam se da smo kod drugog deteta, zbog decembarskog bronhitisa, čak malo zakasnili s uvođenjem jer je najbolji lek za odojčad majčino mleko. Kod Sare i Jurija sam za pomoć prilikom uvođenja guste hrane pribavili knjigu Odojče za stolom, jer je lepo objašnjeno kada koju hranu uvoditi, postupnost, jelovnici za odojče, prošireni na jelovnik za celu porodicu, na više meseci. Kod svih troje sam namirnice počela da uvodim po toj knjizi, samo sam brže u dnevnu rutinu uvela i večeru. Kod prvih dvoje sam hranu kuvala na pari, prignječila je viljuškom tako da je ostao gušći obrok, a hranu nikada nisam pasirala. Kada sam prvi put ispasirala obrok s mesom, naime, utvrdila sam da hrana dobija malo drugačiji ukus i onaj, malo izgnječeni mi je omiljeniji.

Sara i Jurij su već velika sestra i brat koji nesmetano jedu sve što se stavi ispred njih. Uglavnom. :-) Naravno, dođu periodi kada odjednom ne vole šargarepu ili grašak ili nešto treće. Insistiramo da svaku hranu barem malo probaju, ne treba da pojedu do kraja ako im se nešto ne sviđa. Jedino s crvenom paprikom sam očajavala... Jednostavno im se ne sviđa ukus, konzistencija.

Uvođenje čvrste hrane kod Hane

Hana je na početku tog puta. Počelo je sasvim iznenada kada se sa njenih navršenih pet meseci na mom spisku TO DO nakupilo više dodatnih obaveza, a ne štilkliranja kao što bih sama želela. Bio je dan kada joj ništa nije odgovaralo. Ja nisam bila dobro, nervozna zbog prethodno navedenog razloga – spiska TO DO. Ja dosadna, ona razdražena. Podojila sam je jednom, a za pola sata ponovo. A za petnaest minuta ponovo. Neću zaboraviti osećaj koji se spustio kroz celo moje telo: ne mogu da je nahranim, nemam dovoljno mleka. Znala sam da, ako budem dodatno uznemirena, ona će biti još dva puta više od mene. Zahvalna za bundevu iz domaće bašte, pripremila sam joj, potražila mini-kašičicu koju imamo u fioci sačuvanu za prve mesece uvođenja hrane. Hranu sam uzela u naručje i ponudila joj bundevu. Malo po malo, sasvim male komadiće njenog prvog obroka od povrća. Malo negodovanja, malo pljuvanja, a opet mljackanja u njenim ustašcima. I zadovoljstvo. Moje, njeno. Da sam znala reagovati na trenutak za koji nisam mislila da će doći tako neočekivano.

Prvi, drugi, treći dan. Posle nekoliko dana uvođenja guste hrane: Sara prehlađena, Jurij zdrav, ali je zbog lakše organizacije takođe ostao kod kuće. „Full house“. Uveče mužu ponosno kažem da smo se proveli baš lepo. Da sam prilično umorna od letenja od jednog nosa do drugog nestaška koji ima višak energije, i do treće koja jednostavno mora da spava i jede. Da smo kuvali, pekli da sam naručila med i okačila dve mašine veša i... da idem da spavam s decom. :-) Tog dana sam Hanu puno dojila i za čvrstu hranu sledilo je 14 dana pauze jer je i Hanu uhvatila Sarina prehlada. U tom trenutku sam dobila pitanje da li uvodimo čvrstu hranu po metodi BLW i suvereno sam odgovorila da volim odmah ispod stola. Zatim je došao ponedeljak, kada je Hana napunila šest meseci i bilo je vreme za novi početak. U tom trenutku je Barbi  (@barbiinmatic) na Instagramu na profilu @pikarije objavila čak nekoliko stručno potkrepljenih preporuka zašto je za senzorno učenje deteta tako veoma važno da hranu dodiruje, da pokuša da jede veće komade – dakle, hranjenje po metodi BLW. Dva puta sam duboko udahnula i izdahnula, skuvano stavila ispred Hane i samo posmatrala koliko posla je imala, koliko mnogo je zapravo pojela i naravno i kakav je kreativni nered uspela da napravi oko sebe. 

Svesna sam da ću se morati znatno udubiti da usvojim recepte koji će biti pogodni za metodu uvođenja guste hrane kada budem kod kuće i kada to bude moguće. Kada budemo kod kuće, a bude dobila hranu kakvu su dobijali njeni brat i sestra. 
Želim da budem prilagodljiva; da se držim jednog zacrtanog puta, a istovremeno da budem otvorena za promene, mogućnosti dana koji se vodi potpuno drugačije. To su stvari koje se mogu prilagoditi zavisno od životne situacije, i one od kojih muž i ja ne odstupamo i na njih se međusobno podsećamo. Trudimo se da mi koji smo kod kuće zajedno sedimo za stolom i jedemo, bilo da je to glavni obrok ili užina. Kada jedemo, jedemo. Na stolu nema knjiga, drugih igračaka (koje nas sve gledaju sa susedne komode) i nema telefona (nemamo televiziju). Ne želimo distraktore, već kvalitetno vreme jedni s drugima. Tako i tako dan prečesto sklizne kraj nas da bi barem vreme za stolom trebalo da posvetimo jedno drugom, razgovoru o danu, prošlom i onom koji je pred  nama.  

Lucija je mama dve devojčice i sinčića i Filipova žena. Svakog meseca će s vama deliti zapis o raznolikom porodičnom životu. Pisaće zapise koji su povezani s materinstvom, iako je svesna da je važno da je ostvarena najpre kao žena, a tek zatim kao žena i mama. Veliki deo njenog ćivota čine i muzika i aktivno provođenje vremena u prirodi, kao i dobra kafa u kvalitetnom društvu.

Foto: lična arhiva